TV Novi Bečej

TV Novi Bečej

Društvo

Važnost lečenja posttraumatskog stresnog poremećaja

Redakcija TV Novi Bečej | 10. maj. 2018. | 19:01 | Društvo

Važnost lečenja posttraumatskog stresnog poremećaja

Posttraumatski stresni poremećaj jedan je od oblika anksioznog poremećaja koji je tek poslednjih decenija definisan kao zdravstveni problem. Manifestuje se kod svih ljudi koji dožive neki oblik traume koja za njih ima veliku važnost. To se odnosi najpre na traume u smislu narušavanja ličnih vrednosti nečijeg života. Mogu biti prirodnog karaktera, u slučaju poplava, zemljotresa i sličnih prirodnih katastrofa, zatim traume vezane za gubitak bliske osobe, povređivanje bliske osobe, unakaženost, silovanje i sve one mnogobrojne ratne traume nastale od ranjavanja, ubijanja, logorskih i drugih vrsta zlostavljanja, objasnila je dr Tanja Neatnica, psihijatar Doma zdravlja Novi Bečej na tribini koja je održana na ovu temu u Domu kulture u Novom Bečeju. Tribinu je organizovalo udruženje Srpskih ratnih veterana Novi Bečej uz podršku lokalne samouprave: „Ukoliko se neki problemi jave neposredno nakon same traume onda mi doktori govorimo o akutnom stresnom poremećaju koji se uglavnom završi do mesec dana nakon događaja. Dakle, mi to tretiramo kao jednu potpuno normalnu reakciju na neki neprijatan događaj. Međutim, kada se radi o traumi onda dođe do ozbiljnih promena u strukturi mozga i psihičke manifestacije nastupe mnogo kasnije u odnosu na traumu, nekih šest meseci, osamnaest meseci ili čak i nakon nekoliko godina. Manifestuju se pojavom nametnutih ponavljanja traumatskog događaja koje može imati nivo kompulzije, dakle bez mogućnosti kontrole, nametnuto samo od sebe ponavlja se u obliku potpuno realnog doživljaja traume u istom intenzitetu kao što je ona izgledala. Pošto smo danas ovde bili sa ratnim veteranima, onda se svakako najviše proživljaju one slike i iskustva koja su doživeli na ratištu. Krv, raznešena tela, zatvor, neizvesnost. Sledeća stvar koja se dešava kod posttraumatskog strsnog poremećaja dešava su problemi pojave košmarnih snova, apatije, tuge, beznadežnosti, osećaja krivice u vidu „Što sam preživeo? Da li sam mogao da pomognem?“, i slična preispitivanja. Sve u svemu u pitanju je jedan kompleksan psihički problem o kom ljudi, nažalost, ne vole da govore i onda pokušavaju svoju psihičku patnju koja se povremeno intenzivira i smenjuje da na neki način umire time što se povlače, izoluju, ne pričaju ljudima o tome i pokušavaju da sa prirodnim antidepresivom, alkoholom najčešće, utole taj svoj psihički nemir i osećanja koja imaju.“

Nakon nekog vremena ukoliko se ovaj poremećaj ne leči, osobe koje od njega pate razvijaju dve ozbiljne posledice: psihička oboljenja kao što su hronična anksioznost i depresija sa svim svojim oblicima, ali i psihosomatska oboljenja kao što su povišen krvni pritisak, poremećaj rada štitne žlezde, šećerna bolest, a sa sigurnošću se može potvrditi da je i veliki broj malignih bolesti, odnosno karcinoma, u direktnoj vezi sa nelečenim, proživljenim velikim traumama koje ljudi doživljaju u svom životu i imaju posttraumatski stresni poremećaj, kaže dr Neatnica i dodaje da nije kasno da se jave i nakon mnogo vremena posle traume: „Nije kasno da se bave time, ali sada ne u smislu izlečenja posttraumatskog stresnog poremećaja nego u smislu toga da čovek ima pravo da ima neku psihičku smetnju i da postoje profesionalci koji mogu sa njim da rade. Dakle, da nije sramota reći da se osećamo nesigurno, da ne možemo da spavamo jer me bude određene slike, da ne možemo da nađemo smisao, da nemamo hrabrosti da nekome govorimo o tome i slično. Znači, u tom smislu nikada nije kasno. Mi smo se sreli sa ljudima koji su devedesetih bili na ratištu što znači da je prošlo dosta vremena, tako da, ukoliko su i imali manifestaciju nekog oblika posttraumatskog stresnog poremećaja sada već možemo da govorimo o trajnom poremećaju ličnosti koji kod njih ne može biti izlečen, prosto je to model kako oni sada žive. Ali ti ljudi kao i svaki drugi čovek imaju pravo da imaju psihičku patnju i da je prepoznaju.“

Dr Tanja Neatnica smatra da ne moramo imati nedostatak uda ili ranu na licu da bi ljudi videli da imamo problem. Rana na duši je izuzetno ozbiljna i zato bi svako ko je ima trebalo da se javi profesionalcu, jer imati psihičku patnju jeste ljudska karakteristika i moramo je na adekvatan način rešavati.

Ostale vesti iz ove kategorije
Yunet Hosting
europetrol
matijevic
bomax
laguna
magnotron
univerexport
rest_index
terakeramika